Кад нецрквени људи говоре о Цркви, а плус су затровани уским национализмом, тада је разговор између црквених и нецрквених људи, разговор глувих телефона. Ко има уши да чује, нека чује. Али ко данас има духовне уши. Они који су се сами 1967. године самоизоловали од целог православног света, који су отишли у раскол из из раскола прете и вичу – Ми смо једини у праву! Неће бити да је тако. Онај ко има уши да чује он зна да је Црква тамо где је љубав, смирење, јединство, саборност, поштовање канонског и општецрквеног поретка … Тамо где је нељубав, несмирење, несаборност, нејединство, непоштовање канонског и општецрквеног поретка тамо су рушевине Цркве. Тамо је дубоки хаос. И ево већ 50 година, једна група врло неодговорних људи, говори целом православном свету: Покајте се сви остали јер вам ми то кажемо. Покајте се и примите нас безпоговорно у ваше канонско друштво, јер ми из врха МПЦ, иако смо створени нецрквеним методом – самопроглашавањем уз подршку безбожних комуниста, иако смо створени мимо и без благослова, толико смо дрски да целом православном свету смемо да кажемо и хиљаду пута поновимо – ми смо једини у праву – покајте се, и прихватите нас у оно друштво из ког смо ми сами, уз помоћ комуниста, изашли. Имате да нас прихватите онакве какви јесмо и безпоговорно. Ако нас не примите онако како ми сматрамо да је исправно онда сте ви шивинисти, окупатори, узурпатори, фарисеји и немате љубави. То је жалосна логика раскола. Ипак, охрабрује спремност једног дела врха МПЦ да размисли да ли тако више може да се ради, а уједно да се очекује пуна сагласност за аутокефалију од 14 Православних Цркава, од којих је треба затражити и измолити. Зато се прво треба изаћи из своје горде самодовољности која и јесте суштина сваког раскола, смирити се и ући у свеправославни црквени поредак а тек потом затражити и аутокефалију. Надам се да је време за излазак из тог стања коначно сазрело, а на радост целе Цркве Божије а пре свега на радост свих православних Македонаца.